Nova analiza sedimenata sa Uskršnjeg ostrva (Rapa Nui) pokazuje da se istorijski narativ o “samouništenju” stanovnika ostrva verovatno zasniva na pogrešnoj pretpostavci.
Tim naučnika iz Lamont-Doherty Earth Observatory (Kolumbija) pronašao je najjasniji dokaz do sada da je dugotrajna suša, a ne ljudska pohlepa i prekomerna seča drveća, drastično promenila život na ostrvu negde oko 1550. godine.
Kako su to otkrili?
Istraživači su uzeli uzorke mulja i sedimenata iz dva retka izvora sveže vode: vulkanskih kratera Rano Aroi i Rano Kao. U tim sedimentima nalaze se mikroskopski voskovi sa listova biljaka, a njihov izotopski sastav ima direktnu vezu sa količinom padavina, kao svojevrsna “klimatska arhiva”.
Tako su rekonstruisali 800 godina istorije kiša na ostrvu. Rezultat:
Kiše je bilo manje i taj trend je trajao više od 100 godina.
Šta se dešavalo na ostrvu u to vreme?
Oko tog perioda dolazi do:
- manjeg broja podizanja velikih “ahu” platformi
- promene verskih i ritualnih centara
- pojave novog društvenog sistema “Tangata Manu”, gde se prestiž dobijao sportskim nadmetanjem, a ne moai statuama
Drugim rečima, društvo se menjalo, ali adaptivno, ne kolapsno.
“Ekocid” možda nikada nije postojao
Popularna, medijski atraktivna verzija priče kaže:
stanovnici su posekli sva stabla → nisu mogli da prave kanue → ratovali → izumrli
Ova studija (kao i prethodne poslednjih godina) najdirektnije udara na tu ideju.
Nema dokaza za masovni pad populacije pre Evropljana, a sada vidimo i da je ozbiljna klimatska kriza već počela.
Najveća lekcija?
Ljudi su izuzetno otporni i adaptivni.
Iako ovo otkriće nije “parabola” za moderno vreme, ono nas podseća da klimatske promene nisu apstraktna opasnost.
Pogotovo ne za stanovnike Pacifika, koji već sada trpe posledice.
Šta dalje?
Tim sada nastavlja istraživanje jer imaju još dužu “klimatsku traku” iz istog kratera — čak do 50.000 godina u prošlost. To bi moglo otkriti kako je jugoistočni Pacifik reagovao na klimatske promene tokom ledenih doba.
