Naša planeta već decenijama šalje radio-signale u svemir, ali njihov domet je, u kosmičkim razmerama, još uvek veoma mali. Prema ruskoj astronomki Vladislavi Ananjevoj, proći će hiljade, a možda i desetine hiljada godina pre nego što radio-talasi Zemlje pređu značajan deo Mlečnog puta.
Zemlja već oko jednog veka neprestano emituje radio-talase koje proizvodi naša tehnološka civilizacija. Radio, televizijski predajnici, radari, a kasnije mobilne i druge komunikacije, poslali su u svemir svojevrsni „mehurić“ elektromagnetnog zračenja.
Međutim, taj mehurić nije ni približno toliko velik koliko bi se na prvi pogled moglo pomisliti.
„Hiljade, desetine hiljada godina moraju proći da front Zemljinih radio-talasa prođe kroz Galaksiju“, rekla je za TASS Vladislava Ananjeva, istraživačica Odeljenja planetarne fizike Instituta za svemirska istraživanja Ruske akademije nauka.
Zemlja je radio-glas počela da šalje tek nedavno
Prvi značajniji radio-signali povezani sa tehnološkom civilizacijom počeli su da napuštaju Zemlju tokom prve polovine 20. veka. Od tada su se izvori radio-zračenja višestruko umnožili.
Razvijali su se radio i televizija, komunikacioni sistemi, radari i drugi uređaji. U određenim frekvencijskim opsezima, emisije koje potiču sa Zemlje mogu biti veoma intenzivne.
Ipak, najudaljeniji deo tog signala trenutno se nalazi na svega oko 100 svetlosnih godina od Zemlje.
To možda zvuči ogromno, ali Mlečni put ima prečnik od oko 100.000 svetlosnih godina. Drugim rečima, naš radio-signal do sada je prešao tek mali deo Galaksije.
Za potencijalnu civilizaciju udaljenu, recimo, nekoliko stotina ili hiljada svetlosnih godina, naši današnji radio-signali još uvek nisu stigli do nje.
Kako bi neko „video“ Zemlju?
Problem dodatno komplikuje činjenica da svetlost ne putuje beskonačno brzo.
Astronomija je zato svojevrsni pogled u prošlost. Što je neki objekat udaljeniji, to ga vidimo onakvim kakav je bio ranije.
Posmatrač koji bi se danas nalazio u centru Mlečnog puta, udaljenom približno 25.000 svetlosnih godina od nas, video bi Zemlju kakva je bila pre oko 25.000 godina.
Ne bi video moderne gradove, avione, satelite ili radio-teleskope. Video bi Zemlju iz vremena kada je ljudska civilizacija izgledala potpuno drugačije.
Slično tome, civilizacija udaljena 1.000 svetlosnih godina morala bi da sačeka još oko 1.000 godina da do nje stigne signal koji smo poslali danas.
Atmosfera bi mogla da oda prisustvo života
Radio-emisije nisu jedini način na koji bi neka napredna civilizacija mogla da primeti Zemlju.
Ananjeva ukazuje i na atmosferu naše planete. Zemlja već oko dve milijarde godina ima kiseonik u atmosferi, čije se karakteristične spektralne linije mogu registrovati sa velikih udaljenosti.
Posebno zanimljiv znak života predstavlja istovremeno prisustvo kiseonika i metana u atmosferi.
Razlog je jednostavan: oba gasa međusobno reaguju i prirodno bi vremenom trebalo da se uklone iz atmosfere. Njihovo dugotrajno istovremeno prisustvo zato može predstavljati snažan trag aktivnih procesa koji ih stalno obnavljaju. Na Zemlji je glavni izvor takvog disbalansa povezan sa živim organizmima.
To ne znači da bi kiseonik i metan sami po sebi bili konačan dokaz života. Naučnici upravo zato traže kombinaciju više pokazatelja kako bi razlikovali biološke procese od mogućih neživih objašnjenja.
Inteligencija ostavlja drugačiji trag
Dok bi atmosfera mogla da otkrije da na planeti postoji život, tehnološka civilizacija može ostaviti još upadljiviji trag.
Naglo povećanje veštačkog radio-zračenja moglo bi biti jedan od mogućih pokazatelja tehnološke aktivnosti.
U tom smislu, Zemlja je veoma zanimljiv primer: planeta je milijardama godina imala uslove pogodne za život, ali je tek veoma nedavno počela da emituje snažne tehnološke radio-signale.
Naša „radio-lopta“ zato predstavlja neku vrstu vremenske oznake pojave ljudske civilizacije.
Ako u svemiru postoji civilizacija koja je dovoljno blizu, ima dovoljno velike teleskope i posmatra Zemlju u odgovarajućem trenutku, mogla bi da primeti promene u našoj atmosferi ili neobične radio-emisije.
Ali postoji važna vremenska prepreka.
Možda je Zemlja već „viđena“, ali iz vremena kada ljudi još nisu postojali.
A ako je neka civilizacija udaljena 500, 1.000 ili 10.000 svetlosnih godina, informacije o našoj tehnološkoj civilizaciji do nje još nisu stigle.
Zato je potraga za vanzemaljskim civilizacijama ujedno i potraga kroz vreme. Kada gledamo udaljene svetove, ne pitamo se samo šta se na njima događa danas — već i šta se na njima događalo pre stotina, hiljada ili miliona godina.
Svemir možda još nije čuo naš najglasniji signal.
