Svetski okeani postaju sve kiseliji zbog apsorpcije ugljen-dioksida iz atmosfere, što ozbiljno ugrožava morske ekosisteme i ribarstvo. Kako bi se ovaj problem ublažio, naučnici razmatraju kontroverznu metodu poznatu kao povećanje alkalnosti okeana, svojevrsni „antacid za more“. Ideja je da se dodavanjem alkalnih supstanci poveća pH vrednost okeana i omogući da on upije više ugljen-dioksida iz atmosfere, gde bi taj gas bio vezan hiljadama godina.
U eksperimentu u Zalivu Mejna, naučnici su kontrolisano ispumpali natrijum-hidroksid u more kako bi testirali koliko efikasno okean može da povuče CO₂. Rezultati za sada pokazuju da je došlo do razmene ugljen-dioksida između atmosfere i okeana, ali tačna količina još nije precizno izmerena. Iako okeani već sada upijaju oko trećinu ljudskih emisija CO₂, taj proces ih istovremeno čini kiselijim i manje sposobnim da nastave s apsorpcijom.
Naučnici upozoravaju da smanjenje emisija više nije dovoljno da se globalno zagrevanje zadrži ispod dva stepena Celzijusa, zbog čega se razmatraju dodatne mere uklanjanja ugljenika. Procene govore da bi povećanje alkalnosti okeana potencijalno moglo ukloniti između jedne i 15 milijardi tona CO₂ godišnje, ali bi zahtevalo ogromnu industrijsku infrastrukturu. To bi uključivalo masovno rudarenje minerala poput krečnjaka i olivina, uz značajne energetske i ekološke troškove.
Bezbednost ove metode ostaje ključno pitanje. Iako manji eksperimenti nisu pokazali ozbiljne negativne posledice po morski život, dugoročni i globalni efekti su i dalje nepoznati. Postoji rizik da prevelika alkalnost izazove neželjene hemijske reakcije koje bi mogle čak i da oslobode CO₂ nazad u atmosferu. Takođe, pojedini minerali mogu sadržati teške metale ili hranljive materije koje remete ekosisteme.
Neki oblici lokalnog „baferovanja“ već se koriste, na primer u uzgajalištima školjki na američkoj zapadnoj obali, gde se alkalne supstance dodaju vodi kako bi se sprečila masovna uginuća. Naučnici smatraju da bi sličan pristup mogao biti najkorisniji u posebno ugroženim obalnim područjima, poput koralnih grebena. Međutim, javnost često sa nepoverenjem gleda na ovakve intervencije, naročito zbog ranijih loših iskustava sa zagađenjem i geo-inženjeringom.
Autori zaključuju da povećanje alkalnosti okeana nije zamena za smanjenje emisija, već potencijalni dodatak u borbi protiv klimatske krize. Najveća pretnja okeanima i životu na Zemlji ostaje nekontrolisano sagorevanje fosilnih goriva, a ne eksperimenti koji pokušavaju da ublaže njegove posledice.
