Siniša Komlen: “Možda neko sa zvezda gleda nazad na nas – i ta misao otvara čitav svet mašte”

Šta vas inspiriše da pišete?

Za nekoga najbolja dela nastaju kada ste tužni, kada nestanu ljubavi, za nekoga kada se stvaraju, druge inspiriše priroda, životinje, biljke, treće čudnovati ljudi, četvrte politička dešavanja…

No, svemir je bio i ostaće čovekova inspiracija.

Siniša Komlen je jedan od onih koji je inspirisan svemirom postao i stvaralac napisavši dve naučnofantastične knjige. To su “Čudesni svetovi egzoplaneta” i “Priče o prvom kontaktu”, obe sa tematikom koja govori o inteligentnim bićima u kosmosu.

Upravo je on bio i naš sagovornik, pa je za “Kosmički glasnik” predstavio svoje knjige koje vam toplo preporučujemo.

Šta te je prvo inspirisalo da napišeš knjigu „Čudesni svetovi egzoplaneta“? Da li je bio neki stvarni svemirski događaj, istraživanje ili lična fascinacija?

“Oduvek me fascinirao svemir – taj beskrajni prostor pun tajni i mogućnosti. U odnosu na njega delujemo mali i beznačajni, a opet smo izuzetni jer smo jedino poznato mesto u kosmosu na kojem postoji život. Kao inženjer volim da razmišljam matematički, pa mi je logično da život postoji i van naše planete, ali ono što me pokreće nije bila neka konkretna naučna vest, već lična fascinacija i radoznalost.

Sećam se da sam sa suprugom, dok smo šetali Savskim kejom s bebom u kolicima, često pričao o tome kako bi vanzemaljski svetovi mogli da izgledaju i kakav bi život tamo mogao nastati. To su bila obična ćaskanja koja su, vremenom, prerasla u nešto više. Jednog dana sam odlučio da vreme koje provodim čitajući naučnu fantastiku iskoristim za pisanje – da od pasivnog čitaoca postanem stvaralac. Tako je nastala prva priča, zatim druga… i na kraju njih 33. Čudesni svetovi egzoplaneta su zbirka tih misaonih putovanja, pokušaj da zamislim ono što nauka još nije u stanju da potvrdi.”

Zašto je druga knjiga „Priče o prvom kontaktu“ o temi susreta sa vanzemaljcima?

Nakon što sam u prvoj knjizi istraživao egzotične svetove i zamišljao kako bi život mogao da izgleda na njima, prirodno se pojavilo sledeće pitanje – šta bi se dogodilo ako bi se ti ili slični svetovi jednog dana susreli sa ljudskom civilizacijom? Fascinantno je razmišljati o susretu dve inteligentne vrste koje potiču iz potpuno različitih sredina i sistema vrednosti.

Zanimalo me je kako bi takav kontakt promenio naš pogled na svet i na sopstvenu civilizaciju. Verujem da bi to bilo najveće otkriće u istoriji nauke, ali i trenutak u kojem bismo mnogo naučili o sebi – o svojim strahovima, granicama i načinu na koji razumemo život i naše mesto u kosmosu.

Priče o prvom kontaktu su moj pokušaj da taj susret prikažem kroz maštu, nauku i filozofiju – bez holivudskih klišea, sa svim slojevima radoznalosti, neizvesnosti, ali i posledica koje bi takav događaj nesumnjivo doneo. U tom smislu, susret sa vanzemaljcima u nekim od priča je možda manje o njima – a mnogo više o nama samima.

Kako kombinuješ naučne činjenice sa elementima naučne fantastike u svojim pričama? Da li je teško balansirati između verodostojnosti i kreativne slobode?

Volim kada priče imaju naučnu osnovu, ali ne želim da me trenutni nivo nauke ograniči. Oslanjam se na činjenice iz fizike, astronomije i astrobiologije (nauke koja proučava mogućnost života izvan Zemlje), ali odatle krećem u svet mašte. Nauka mi daje temelje: sastav planeta, uslove za život, potencijalne biosfere i procese evolucije. Na tim osnovama gradim sopstvene svetove, zamišljam oblike života, njihova čula i organizaciju društva. Taj balans između verodostojnosti i kreativne slobode daje mi najveće zadovoljstvo u pisanju – stvoriti svet ili civilizaciju koji deluju kao da bi zaista mogli postojati.

Koji autori naučne fantastike ili naučni istraživači te najviše inspirišu u radu i pisanju?

Veliki uticaj na mene imaju Artur Klark i Stanislav Lem, čije priče kombinuju naučnu preciznost sa dubokom filozofskom refleksijom. Isak Asimov me inspiriše svojim vizionarskim pristupom nauci i razmišljanjem o ulozi čoveka u tehnološki razvijenom društvu, dok Karl Sagan ostaje nenadmašan u sposobnosti da spaja nauku, poeziju i čuđenje pred svemirom. Od naših autora posebno cenim Borislava Pekića, zbog njegove jezičke preciznosti i spoja nauke i humanizma. Od savremenih popularizatora nauke divim se Brajanu Koksu i Dejvidu Atenborou, koji znanje o svemiru i prirodi prenose sa iskrenom strašću. Svi oni me inspirišu da maštam „naučno“ – da kroz fikciju istražujem svet, postavljam pitanja i tražim nove uglove razumevanja stvarnosti.

Šta bi voleli da čitaoci ponesu iz tvoje knjige – naučnu fascinaciju, maštu, ili možda oboje?

Želim da čitaoci ponesu i jedno i drugo. Naučna fascinacija otvara vrata razumevanja sveta oko nas, a mašta nas vodi dalje od granica poznatog. Nadam se da će se kroz priče probuditi radoznalost i da će ih podstaći da sami razmišljaju o životu, svemiru i beskonačnim mogućnostima koje postoje. Ako čitalac izađe iz knjige sa tim osećajem čuđenja i inspiracije, mislim da sam postigao cilj.

Kada gledaš u noćno nebo, da li više razmišljaš kao naučnik, pisac ili sanjar?

Iako volim da razumem naučnu pozadinu svemira, kada gledam u noćno nebo osećam se pre svega kao sanjar. Kao dete, još uvek se divim i zbunjeno posmatram zvezde, zamišljajući beskonačne mogućnosti koje se tamo kriju. Ponekad pomislim, kako je rekao Mičio Kaku, poznati fizičar i popularizator nauke, da možda neko sa zvezda gleda nazad na nas – i ta misao otvara čitav svet mašte i pitanja koja inspirišu moje priče.

Da li misliš da će ljudi kročiti na Mars u narednih desetak godina?

NASA definitivno planira ljudsku misiju u navedenom roku, ali tačan termin zavisi i od budžeta, razvoja potrebnih tehnologija i drugih logističkih faktora. Mars je izuzetno neprijateljsko i zahtevno okruženje – od zračenja i ekstremnih temperatura do psiholoških izazova. Verujem da ćemo u narednih desetak godina pre videti specijalizovane robotske ekspedicije koje će istražiti teren i pripremiti uslove za ljude. Prvi stvarni koraci čoveka na crvenoj planeti, međutim, verovatno će se desiti nešto kasnije, kada tehnologija i iskustvo budu dovoljno pouzdani.

Nešto nevezano za svemir i naučnu fantastiku – kako ti vidiš svet za 50 godina?

Za pedeset godina, ako se civilizacija ne uništi sopstvenim neodgovornim delovanjem, ljudska vrsta postaće multiplanetarna: bićemo prisutni na Mesecu i Marsu, eksploatisaćemo rudna bogatstva kometa. AI serveri u Zemljinoj orbiti upravljaće svim složenim obradama podataka, dok će pojedinci i društva koristiti tu tehnologiju preko integrisanih AI asistenata, bez potrebe za telefonima ili računarima. Tehnologija će drastično promeniti način života kroz održivu energiju, napredni transport i medicinu. Ljudska populacija biće manja, ali životni vek pojedinca značajno produžen. Radoznalost, kreativnost i potreba za zajedništvom ostaju ključne, jer to nas definiše kao ljude. Ako pogledamo gde smo bili pre pedeset godina i gde smo danas, jasno je koliko smo sposobni za tehnološki napredak – nadam se da ćemo taj potencijal iskoristiti za dobrobit naše planete i cele vrste.

O autoru

Siniša Komlen je rođen 1983. godine u Mostaru, ali za sebe kaže da je Trebinjac. Velika podrška mu je porodica, supruga Jelica, kao i deca Sara i Saša, kojima je posvetio svoju prvu knjigu.

Diplimirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, poznat je i kao IT stručnjak, a mi sa nestrpljenjem isčekujemo njegov naredni korak pošto je čak i najavio da će jednu od svojih priča razviti u roman.

Knjigu “Čudesni svetovi egzoplaneta” možete poručiti OVDE.

Knjigu “Priče o prvom kontaktu” možete poručiti OVDE.