U centru Mlečnog puta nalazi se supermasivna crna rupa, ali ona nije usamljena.
Oko nje kruže mnogi nevidljivi parovi — crne rupe, neutronske zvezde i beli patuljci — koji emituju gravitacione talase dok se polako približavaju jedno drugom.
Ovi gravitacioni talasi su trenutno previše slabi da bi ih mogli detektovati, ali buduće opservatorije bi mogle da ih registruju. To predstavlja zanimljiv izazov za astronomiju.
Buduće opservatorije poput LISA-e (Laser Interferometer Space Antenna) trebalo bi da omoguće detekciju tih talasa mnogo pre nego što dođe do spajanja masivnih objekata.
Talasi se preklapaju i stvaraju kakofoniju — pozadinski gravitacioni „šum“ koji bi mogao da zakloni zanimljive signale, posebno one slabijih binarnih sistema. Dobra vest je da ovaj šum ima statistički obrazac, pa se uz pomoć veštačke inteligencije i korišćenjem i svetlosnih signala može razdvojiti korisna informacija od pozadine. Dok čekamo LISA-u, astronomi već sada razvijaju metode da u tom galaktičkom horu pronađu najzanimljivije zvukove.
