Bio je 20. jul 1969. godine, a Nil Armstrong je bio “odabrani”, kako to vole da kažu u američkim filmovima.
„Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”, rekao je tada Nil kada je zgazio na površinu našeg najbližeg satelita i jedinog nebeskog tela (osim Zemlje) na koje smo ikada uspeli da spustimo stopalo.
Zašto baš on?
Zbog kombinacije ličnih osobina, reputacije, vojničke discipline i jedne vrlo konkretne odluke u poslednjem trenutku. NASA je želela da prvi čovek na Mesecu ne bude vojni simbol, već predstavnik čovečanstva i nauke, a Armstrong je bio civilno lice, za razliku od većine astronauta. Bio je poznat po svojoj hladnokrvnosti i u najkritičnijim situacijama. Tokom testiranja lunarnog modula na Zemlji, morao je da se katapultira iz letelice sekundu pre nego što je eksplodirala.
NASA je odlučila tiho, iako je Baz Oldrin želeo da bude prvi, odlučili su se za manje temperamentnog. Sam Oldrin je to i potvrdio.
Armstrong je bio idealna kombinacija pilota, inženjera, naučnika i introvertnog lidera. Bio je savršen simbol NASA-inog etosa: disciplina, skromnost, znanje, služenje cilju višem od sebe. Nil Armstrong je izabran jer je predstavljao ono najbolje što čovek može biti: miran u haosu, pažljiv u velikim trenucima, i dovoljno mudar da zna da ne nosi slavu za sobom, već je ostavlja – na Mesecu.
Mogao je da bude političar, glumac, promoter, ali ne, on se nakon odlaska na Mesec povukao. Radio je kao profesor na univerzitetu, u malom gradu, bavio se inženjerskim konsultacijama i odbijao da bude „proizvod“. Odbijao je i da potpisuje autograme – jer su se pojavili ljudi koji su ih prodavali za hiljade dolara. Odbijao je čak i da reklamira stvari, iako su mu nudili milione.
“Nisam heroj, samo sam radio svoj posao“, rečenica je koja mora biti “screensaver” svakog predsednika na telefonu, podsetnik svakog političara koji otvara deonicu puta od jednog kilometra, direktora koji je povisio platu svojim radnicima. Ovo su reči možda I najvećeg astronauta svih vremena – Nila Armstronga.
